Code Geass predstavlja opasni koktel koji preti da izazove trajna oštećenja mozgu ako se konzumira na pogrešan način. ,,Hype’’ koji okružuje ovu seriju mi je učinio užitak još težim, jer sam uporno pokušavao da uočim kvalitet, pri tom skakajući u novi žanr svakom epizodom. Glavni problem serije je da je neodlučna šta želi da bude. Mecha, drama, melodrama, komedija, harem, slice of life, sci-fi, sve je dostupno do tačke apsurdnog.
Uvod deluje krajnje zanimljivo: moćna imperija Britanija vlada trećinom sveta, i zauzima nove teritorije, uništavajući kulturu nacija i svodeći postojanje stanovnika na Britance i Brojeve (u slučaju Japana, Elevens). Jedan mladi Britanac po imenu Lelouch odlučuje da, isprva samo njemu poznatim razlozima, uništi Britaniju, a olakšavajuća okolnost je takozvani Geass koji mu daje moć da svaku osobu jedanput povinuje svojoj volji. Sam koncept isprva potseća na Death Note, ali nam nudi protagonistu sa poptuno drugačijom motivacijom.
Kao što je već rečeno, glavna mana CGa je priča. Da budemo precizniji, ,,izvedba’’ priče. Prvi problem na koji nailazimo su žanrovi, i činjenica da nismo sigurni šta gledamo do kraja prvog ciklusa. Ne znam da li je cilj bio da se udovolji što široj publici, ili je scenarista hteo da se oproba što pre u svakom žanru, ali izuzetno je naporno i iritantno gledati jednu epizodu taktičkog nadmudrivanja, da bismo posle toga dobili organizovanje školskog festivala, ili jurnjavu mačke koja je ukrala ljudsku masku... Zamislite da kažete nekome da volite sladoled od čokolade, i da volite viršle, i da onda od vas očekuju da jedete viršle prelivene sladoledom od čokolade. Takav je osećaj dok gledate prvih 20 od ukupno 50 epizoda. Šta više, taman kada deluje kao da je priča odlučila šta će sa sobom, serija se ponovo oproba u neki drastično drugačiji žanr. Međutim, uprkos svemu ovome, priča je izuzetno dinamična na trenutke, s tim što je ta dinamika neretko najpribližnija španskim serijama (a svi znamo koliko one umeju da budu zarazne). Cliffhanger-a ima u izobilju, i razrešavaju se u prvih par minuta naredne epizode, dok peripetija ima do te mere da u svakoj dramatičnoj sceni očekujete najneverovatnije razrešenje, i time postajete imuni na dalje ,,šokove’’. Priča uspeva da zablista par puta nekim zanimljivim idejama, da bi na kraju uspela da retroaktivno ispravi dobar deo propusta, ali ne sve. Sam kraj ,,nikada da dođe’’, i čini se da je tačka mogla mnogo ranije da se stavi. Međutim, kada pogledate svaki trenutak kada je svemu mogao biti kraj, ostavlja se utisak da bi sve ispalo prosečno, i da su odgovorni serije toga bili svesni, i zbog toga namerno odužili par puta priču kako bi pokušali da je bolje završe (i na kraju i uspeli).
Likova ima kako genijalnih, tako i užasnih. Kao i kod priče, i likovi su svojevrsni koktel svih arhetipova i klišea. Što dalje odmiče serija, to se čini da ima sve više i više suvišnih likova. Lolite, moe, tihi likovi, časni likovi, ,,cool’’ likovi, likovi koji opsesivno uništavaju sve pred sobom, likovi koji ne znaju za pravu ljubav, likovi koji nikada ne rade ništa korisno i time pružaju ,,comic relief’’, sajborzi, i nindže. Mislim da je pojava nindže sa sve kunaima bio apsolutni vrhunac apsurdnog, i još uvek imam traume od inicijanlog šoka uvođenja tako nečega u ovom kontekstu (i to na tako jeftin način). Veoma veliki broj likova ne uspeva da se razvije dalje od svog inicijalnog koncepta, dok drugi pak kao da se trude da što bolje iskoriste svoje vreme na ekranu, i da nam kažu da nisu toliko jednostavni. I pored smejurije i melodrame koju nude većina likova, Lelouch i Suzaku uspevaju da nadoknade dobar deo propusta svih ostalih likova. Vidi se da je uloženo dosta rada i truda kod glavnih likova. Iako njihovi postupci često deluju neočekivano, nikada ne deluju neopravdano. Na svu sreću, nisu jedini likovi kod kojih se primećuje trud, ali svakako predstavljaju najsvetliju tačku serije.
Crtež sam po sebi ne predstavlja ništa van uobičajenog, ali je borbe mechovima interesantno gledati u početku, dok se kasnije svode na jednog übermecha koji uništi pola armije, dok ne dođe drugi übermech da zaustavi prvog (ako ste gledali Dragonball Z, setite se kako su pojedini likovi zasenili sve ostale kako je serija odmicala). Dizajn likova je ,,običan’’ po pitanju izgleda, tako da ćete likove više pamtiti po postupcima nego po samom izgledu. Vredi napomenuti i zanimljiv artwork u pojedinim odjavnim špicama (za koje autor sumnja da su odgovorni za dobar deo Code Geass yaoi fanfictiona na Internetu...).
Muzika stoji neprimetno u pozadini, i promili svoju glavu tokom pojedinih borbi, dok uvodne i odjavne špice predstavljaju srž J-popa, i ponekad prosto odudaraju od sveukupne atmosfere koju serija ,,pokušava’’ da stvori.
Priča: 6.0/10 – Da je serija uspela malo ranije da se odluči šta želi, ocena bi verovatno bila viša. Kraj serije uspeva da donekle spase krajnji utisak.
Likovi: 7.5/10 – Sličan problem kao i kod priče. Dok pojedini likovi zaista blistaju, postoji previše nepotrebnih i izlizanih likova koji nemaju nikakvu bitnu ulogu, bilo u glavnoj priči, bilo u službi drugih likova.
Crtež: 7.0/10 – Sigurna karta. Ništa eksperimentalno ili upadljivo.
Muzika: 6.0/10 – Ništa posebno.
Konačna ocena: 6.6/10 – Code Geass ima neke zaista dobre zamisli, od kojih se većina (sasvim opravdano) objašnjava na samom kraju. Deluje kao da niko nije pročitao scenario pošto je napisan, već da je odmah realizovan bez vršenja ispravki, i da je pun greški koje uspevaju da srozaju sveukupan utisak. Kao i svaka melodramatična sapunica, CG je zarazan, i upravo zbog toga je toliko popularan, ali nažalost precenjen. Hteo bih da napomenem još samo sledeće: niža ocena nije zbog nedostatka kvaliteta, koliko zbog silnih grešaka koje uspevaju da zasene kvalitet.
